Department for International and European Studies

Pitanje formiranja države treba povezati sa širom debatom o ulozi države u eri globalizacije. U principu, većina novih država usložnjava međunarodnu saradnju i često doprinosi destabilizaciji regionalne i globalne bezbednosti, jer je njihov nastanak obično praćen nasiljem. Novoformirane države su obično slabe, ne uspevaju da unaprede život svojih građana, a ako i uspeju, takav napredak mogao se ostvariti i bez formiranja nove države. Mehanizmi priznanja idu u prilog održanju anarhičnosti i politike moći u vremenu koje karakteriše potreba za uspostavljanje veoma bliske saradnje radi rešavanja globalnih izazova. Nije dovoljno obezbediti to da država ne vrši represiju nad svojim stanovništvom, već ta država mora zaista da ima moć da vlada, da obavlja svoje funkcije, naročito u današnje vreme kada neuspeh jedne države može dosta uticati na situaciju u drugim državama. Države treba formirati onda kada to donosi korist globalnoj političkoj zajednici, kada to vlast čini delotvornijom i kada to ne donosi nasilje i stvaranje većih rizika. Međutim, potrebno je definisati preciznije kriterijume koji treba da proisteknu iz dobrobiti koje će imati građani, a ne država. Globalna demokratska tela moraju da preuzmu glavnu ulogu u ovim procesima.

Peta postjugoslovenska mirovna akademija -Sarajevo 2012. Kurs: Uloga istorijske istine u transformaciji sukoba Nužnost i dometi (eksplanatorne) istine u transformaciji sukoba Mladen Stojadinović -Paraćin, Srbija Uvod Jedno od najvažnijih pitanja koje se postavlja pred autore i aktiviste koji se bave transformacijom sukoba jeste ono o ulozi i značaju istine u tom procesu, pre svega u dugotrajnim i ukorenjenim sukobima među državama i/ili nacijama. Da li se može gledati u budućnost ako se ne zna šta se zapravo desilo? Koliko je korisno i opravdano očekivati saradnju među stranama koje su međusobno činile stravične zločine i pritom to poriču ili relativizuju? Sme li se zaboraviti ma i najmanji zločin ili je insistiranje na pojedinostima ustvari usporavanje procesa zaceljivanja? Bilo da se tvrdi da je istina neophodan uslov transformacije sukoba, ili da se iskazuje sumnja prema neupitno pozitivnoj ulozi istine, mnogo vremena i prostora se troši na argumentovanje u prilog pojedinih teza o odnosu istine i rešavanja sukoba, kako bi to imalo direktne posledice po instrumente i procedure koje će se u konkretnom postkonfliktnom okruženju koristiti. Mi ćemo se dotaći ovih pitanja i pokušati da doprinesemo raspravi o karakteru i ulozi istine u transformaciji sukoba, počevši od vrlo kratkog razmatranja samog pojma istine, zatim pominjući teškoće na koje se u filozofskom promišljanju istine nailazi, kao i probleme potencijalne univerzalnosti/relativnosti istine. Sva ova pitanja jesu značajna jer u velikom broju slučajeva strane koje su bile u sukobu ne uspevaju da uspostave normalne i zdrave odnose ni posle okončanja nasilja. Po mnogim stručnjacima jedan od ključnih razloga predstavlja nemogućnost da se otkrije istina o događajima iz perioda sukoba, što će u eseju biti dalje problematizovano. Mi ćemo tvrditi da je izvesna vrsta istine, okvirna eksplanatorna istina, neophodna za transformaciju sukoba. ~ 1 ~ O pojmu istine uopšte i našoj upotrebi termina Prvo što moramo naglasiti jeste da bi bilo smešno i pomisliti da ćemo ovde dati iole suvislu definiciju ili određenje istine koje bi moglo izdržati neko ozbiljnije propitivanje. Čitava istorija filozofije i nauke borila se sa ovim pitanjem, pa mi u ovom kratkom radu nećemo ni pokušavati da doprinesemo raspravi. Prema tome, ovde ćemo prilično slobodno pod istinom (za početak) podrazumevati saglasnost kazanog ili mišljenog sa stvarnošću (što je poimanje istine koje je prilično ubedljivo osporavano i od strane postmodernista i od strane pragmatista, na primer). Zapravo, ostavićemo pitanje istine i njenog određenja svesno neodgovorenim, a pojmom ćemo baratati u njegovom laičkom, intuitivnom značenju. Osim toga, stavićemo se na na stranu mislilaca koji istinu razumevaju kao univerzalnu, dakle, kao skup tvrdnji koje su usaglasive sa tvrdnjama i verovanjima drugih zbog zajedničke ljudske i misaone prirode. Savremena filozofija često i odbacuje pojam istine kao takav, smatrajući da je ona ime za nešto nepostojeće i nemoguće, kočnica razmišljanju ili čak sredstvo za oduzimanje slobode. Mi, međutim, dolazeći pre iz naučnih sfera nego iz filozofskih, i dalje uzimamo vrednost istine kao datost, i ovde ćemo tvrditi da je neophodno doći do univerzalne (ne uvek mnogo sadržajne) istine o suštini sukoba kako bi se on transformisao.

Pojam graĎanske neposlušnosti nije sasvim i jednom za svagda odreĎen. Različiti teoretičari mogu mu pripisivati različit sadržaj i time odricati pojedinim praksama ovaj status, dok za druge autore te iste prakse mogu predstavljati nedvosmislene akte graĎanske neposlušnosti. MeĎutim, neke odredbe ovog pojma su ipak prihvaćene od gotovo svih naučnika koji se bave ovom problematikom. Te odredbe uključuju akt neposlušnosti u odnosu na nepravedan zakon, tj. opštu pozitivnu pravnu normu koja nije u skladu sa elementarnim načelima pravde; nenasilan način ispoljavanja neslaganja (inače bi se radilo o neredima, pobuni i drugim vidovima političkog otpora); i javni karakter akta, odnosno obaveznost delovanja neposlušnika u javnoj sferi. 1 Pojedini autori insistiraju i na prihvatanju sankcije koja sledi za ovakav (po definiciji ilegalni) čin. 2 Dakle, ne samo da treba javno i nenasilno kršiti nepravednu normu, nego i biti spreman i voljan zakonski odgovarati za kršenje te norme. To je zato jer graĎansku neposlušnost posmatraju prvenstveno kao simbolički aktnjegova je svrha oglasiti neprihvatanje zakona i time doprineti njegovoj promeni. Anarhija nikada nije cilj graĎanske neposlušnosti jer se pravni poredak u načelu prihvata, a ne odbacuje. Odbacuje se jedino pojedinačni zakon za koji se smatra da krši osećaj za pravdu.

Jedno od najznačajnijih pitanja sa kojim se suočavaju evropski naučnici i zvaničnici jeste utvrđivanje pravog karaktera uloge EU na međunarodnoj sceni. Nije uopšte jednostavno reći kakvu sve moć Evropska unija ima, i kakva je njena priroda, ako jeste sila, u poređenju sa drugim globalnim silama. Unija je (kroz EZUČ, pa EEZ i EUROATOM) stvorena kao projekat mira, 1 i od samog početka nije se računala u obične, "normalne" aktere međunarodne politike. Fransoa Dušen je odavno pisao o specifičnom položaju tadašnjih Zajednica u čijem je delovanju značaj mehanizama prinude marginalan. 2 Glavni deo. Suština projekta evropskih integracija jeste, prema tome, isključenje sile iz upotrebe među državama članicama, ali i promocija tog principa i izvan njihovih teritorija. Po Dušenu, civilna priroda moći jeste glavno obeležje evropskih posleratnih institucija. Vrednosti poput demokratije, ljudskih prava, solidarnosti, konstitutivni su elementi procesa formiranja evropskog identiteta i konstruisanja interesa, i zato se ne mogu smatrati praznom retorikom. 3 Privlačnost političko-ekonomskog obrasca i ugovorna delatnost čine EU sposobnom da realno oblikuje budućnost mnogih država koje još nisu njen deo. Takođe, u samom Ugovoru iz Mastrihta, kao ciljevi ZSBP navedeni su, između ostalih, da Unija treba da doprinese međunarodnoj bezbednosti i miru, i pojača međunarodnu saradnju, u skladu sa načelima Povelje UN. 4 Evropska strategija bezbednosti (ESB) kao komunitarni interes shvata uspostavljanje dobrog upravljanja i podršku političkim i društvenim reformama. 5 I ovo je dokaz posebne "misije" koju su države članice sebi kao celini dodelile u spoljnopolitičkim akcijama, zbog toga što se akteri svetske politike retko obavezuju da vode računa i o širim interesima. Evropska unija, dakle, sebe razume kao odgovornu silu (responsible power), a ne kao nekoga ko će moć zloupotrebiti radi sopstvenih, možda sebičnih i kratkoročnih dobitaka. Oni ciničniji će, međutim, reći da je lagodna pozicija američke zaštite obezbedila Evropljanima da se bave finijim stvarima a ne prljavim realpolitičkim kalkulacijama i taloženjem oružja, da su samo zato mogli da se predstavljaju kao zaštitnici ljudskih prava i mirotvorci. Međunarodni poredak je, po Hedliju Bulu, zaslužan što je Evropa mogla da svoju utopijsku zamisao na etici zasnovanih međunarodnih odnosa delom sprovede u delo. Ona, na 1 Radmila Nakarada, Evropska Unija kao mirovni projekat, Institut za evropske studije, Beograd, 2006., str. 1

SAŽETAK Cilj je da se u radu definiše koncept infrastrukture za mir kao i da se napravi kratko poređenje postojeće infrastrukture za mir u vezi sa takozvanom ratnom strukturom. Ovde je dat mali doprinos razjašnjanjenju zašto je infrastura za mir značajna i kao teoretski koncept koji nastaje i kao prilaz konfliktima na njemu zasnovan. Štaviše, u radu će biti reči o funkcijama, komponentama i ograničenjima infrastrukture za mir, ali takođe i o posebim institucionalnim elementima, to jest, mirovnim savetima i ministarstvima za mir. Autor je mišljenja je da će biti značajno više nade za buduće transformacije dubokih konflikata ukoliko se ojačaju elementi infrastukture za mir uprkos nekim nejasnoćama koje ovaj koncept sa sobom nosi. Ključne reči: infrastruktura za mir, sukob, "ratna infrastruktura", vojno-industrijski kompleks, mirovni saveti, ministarstva za mir.

In the paper it is argued that cosmopolitanism based on human needs would be the most legitimate way to organize the emerging global community. Such cosmopolitanism should be rooted in the notion of basic human needs, for instance: security, autonomy, identity and well-being. Although the notion of human need is universalistic (thereby providing space for meta-consensus), the "human nature" derived from this notion is not necessarily fixed. Deliberation on the needs and political practice of their satisfaction will enable the real progress of cosmopolitanism, more quickly and without numerous problems that the human right-based approach is facing nowadays. Global democracy requests certain universalism in ethics, but it has to be different from those previously attempted, while also the everyday position of individuals in different parts of the world has to be improved considerably.

Nastanak nove paradigme kao uvod u nastanak nove nauke – Kunove ideje na primeru rešavanja sukoba kao naučne discipline Mladen Stojadinović Tema eseja biće razmatranje pojma paradigme onako ga shvata Tomas Kun u ogledu " Struktura naučnih revolucija " , 1 pre svega kad je u pitanju nastanak nove paradigme, a u odnosu na rešavanje sukoba (Conflict Resolution) kao naučnu disciplinu. Argumentovaće se da je promena paradigme u disciplini meĎunarodnih odnosa i srodnim disciplinama, koja je nastala prevashodno kao rezultat radova Džona Bartona i Johana Galtunga, vremenom dovela do okupljanja dovoljnog broja naučnih sledbenika da se zasnuje posebna disciplina, čije će osnovne pretpostavke biti bitno drugačije od disciplina iz kojih je nastala. U pomenutom ogledu Kun paradigmu ne definiše eksplicitno, sve do dela ogleda dodatog naknadno (postskript iz 1969. godine, koji je prvi put objavljen u japanskom prevodu originalnog dela). To i jeste bio izvor brojnih nejasnoća i nesuglasica meĎu interpretatorima osnovne zamisli koje ogled nosi. Pored toga, pitanje promene paradigme i utemeljenja nove discipline nije u Kunovom radu jasno i odvojeno prikazano, već se pominje u više poglavlja ogleda koja se, meĎutim, ne bave ovom temom kao glavnom. Stoga je zadatak eseja da pokuša izdvojiti stavove i tvrdnje koji mogu biti korisni za osvetljavanje problema koji nas zanima. Načelno, paradigma je skup pretpostavki i svetonazora koji opredeljuju istraživanje neke naučne zajednice. Ona je " disciplinarna matrica " (Kun, str. 248) koja obuhvata simbolička uopštavanja neophodna da bi se empirijska istraživanja neke zajednice sprovodila, ali i metafizičku bazu i vrednosti te zajednice koji će odreĎivati šta će biti prihvaćeno kao rešenje zagonetki i za koja pitanja će rešenje uopšte biti traženo. Nakon naučne revolucije, odnosno, revolucionarnog otkrića (kakva su, recimo, bila njutnovska mehanika ili ajnštajnovska teorija relativiteta) vremenom dolazi do promene paradigme koju odreĎena naučna zajednica prihvata, budući da više nije moguće održati staru paradigmu koja je zapala u krizu i pokazala se nedostatnom u objašnjenju fenomena koje je revolucionarno otkriće iznelo na videlo. Nas ovde interesuje da li disciplina Rešavanje sukoba jeste nova disciplina u odnosu na meĎunarodne odnose, iz kojih je primarno nastala, i kako je ona zapravo nastala. Prvi korak u tom smislu trebalo bi da bude teorija Džona Bartona (John W. Burton), koji je i sam bio teoretičar meĎunarodnih odnosa pre nego što je postao jedan od začetnika nove discipline. Govoriće se o Bartonu jer je on nedvosmisleno tvrdio za svoju teoriju da je dovela do promene paradigme, te je u tom smislu zahvalno porediti njegove rezultate sa stavovima iz Kunovog ogleda. Ne treba zaboraviti, meĎutim, da je isto koliko i Barton, ako ne i više, za nastanak nove discipline bio zaslužan Johan Galtung, te je usmerenje ovog eseja odreĎeno iz čisto pragmatičkih razloga. Dakle, Bartonovom teorijom učinjen je znatan korak ka promeni paradigme, po našem mišljenju, stoga što je nenasilje postavljeno za aksiom i što su za dopustiva rešenja (Kun, str. 208) proglašena samo nenasilna rešenja. Kun je izričit kada kaže da je paradigma konstitutivna za nauku, jer joj daje teoriju, metode, ali i standarde (Kun, str. 161). Iako paradigma ne mora biti sasvim jednaka i najčešće nije (pritom, ona ne sadrži bilo kakav potpuni skup pravila, Kun, str. 91), za gotovo sve naučnike u oblasti mirovnih studija ili rešavanja sukoba dopustivo rešenje postalo je rešenje koje se ne zasniva na sili, čak ni na pravu, već na zadovoljenju ljudskih potreba. Ključna promena koja se desila jeste u tome što pojave poput terorizma, etničkih sukoba, secesionističkih aspiracija i religijskog nasilja počele da se posmatraju kao simptom, kao pokazatelj nezadovoljenih potreba pojedinaca ili zajednica odreĎenih kolektivnim identitetom, pre nego devijacije, odnosno protivpravni činovi i strategije koje koriste poddržavni akteri u državocentričnom svetu. Zato su Bartonove ideje zapravo donele svojevrsnu naučnu revoluciju, 1 Svi dalji uputi na literaturu odnose se na delo: Tomas Kun, " Struktura naučnih revolucija " , Nolit, Beograd, 1974. godine

СТРАТЕШКО ПАРТНЕРСТВО  Сажетак: У раду ће се разматрати однос Европске уније и НАТО, почев од оснивања обе организације па до данашњих дана. Поред кратког историјског прегледа развоја наведеног односа, биће речи и о њиховим концепцијским разликама и намерама са којима су основане, а у циљу бољег разумевања карактера сложених веза које су међу њима успостављене. Кренуће се од хипотезе да је однос између две поменуте организације увек био напет и амбивалентан, те да не стоји теза која се понекад жели наметнути, а која гласи да су ЕУ и НАТО све време функционисали као стратешки партнери који делују у истом правцу без значајнијих трвења и неспоразума. Сходно томе, аргументоваће се да су интереси НАТО и ЕУ у незанемарљивој мери различити и да се то неће променити све док су организације устројене на актуелан начин. Поред наведеног, велика неравнотежа у војној моћи и способностима чини да правог партнерства у тој области не може ни бити, док су покушаји смањења те неравнотеже најчешће били онемогућавани баш од стране НАТО, односно његове доминантне чланице. У најновије време, сведоци смо искренијих намера обе стране ка формирању стратешког партнерства, али је питање колико је ЕУ сада способна за то.

Rad će se baviti pojmom i dometom transnacionalnih društvenih pokreta na početku 21. veka, što je period koji se odlikuje ogromnim rastom značaja novih tehnologija i Interneta. Zanimaće nas uloga transnacionalnih društvenih pokreta koji svoju delatnost zasnivaju ili makar presudno organizuju preko Interneta i društvenih mreža, a za primer takvog pokreta uzećemo "Avaaz" , kao najmnogoljudniju aktivističku zajednicu na pomenutoj mreži. Ključni cilj će biti da se opišu i osvetle mogućnosti koje Internet pruža za funkcionisanje pokreta, ali i da se daju naznake izmena strategija i taktika delovanja i opasnosti koje ovakav vid tehnologije nosi kad su u pitanju praktične socijalne i političke posledice. Najpre će ukratko biti reči o pojmu transnacionalnih društvenih pokreta, zatim o odnosu Interneta i demokratije, uslovima koji dovode do razvoja novih koncepata poput direktne demokratije ili elektronske demokratije, i oblicima političke participacije na Internetu. Zatim će se fokus usmeriti na pokret "Avaaz" , kao i njegove dosadašnje odlike i aktivnosti, etici pokreta koja se definiše kao kosmopolitska, ali i o kritikama koje se "Avaazu" mogu uputiti. Završni deo rada biće posvećen razmatranjima budućnosti transnacionalnih društvenih pokreta i njihovom realnom i potencijalnom uticaju na izgradnju globalnog civilnog društva, u cilju ocene postignuća ovog i sličnih pokreta.