Википедија

The Bends

студијски албум групе Radiohead из 1995.

The Bends је други студијски албум енглеске рок групе Radiohead, објављен 13. марта 1995. године у Уједињеном Краљевству.[1] Издање је настало у периоду када је група, после успеха сингла Creep, настојала да унапреди сопствени звук и изађе из оквира дебитантског албума Pablo Honey. Плоча је првобитно објављена под издавачком кућом Parlophone у Британији и Capitol у САД, што је пратило очекивања издавача да бенд потврди свој комерцијални потенцијал ван једног великог хита.[2] Сам назив албума упућује на израз the bends, уобичајени назив за декомпресиону болест.[3]

The Bends
Студијски албум: Radiohead
Издат13. март 1995. (1995-03-13)
Снимљенфебруар − новембар 1994.
Студио
  • RAK
  • The Manor
  • Abbey Road
Жанр
Трајање48:33
Издавач
Продуцент
Дискографија
Pablo Honey
(1993) 		The Bends
(1995) 		OK Computer
(1997)
Синглови с албума The Bends
  1. My Iron Lung
    Објављен: 26. септембар 1994
  2. High and Dry / Planet Telex
    Објављен: 27. фебруар 1995
  3. Fake Plastic Trees
    Објављен: 15. мај 1995
  4. Just
    Објављен: 21. август 1995
  5. Street Spirit (Fade Out)
    Објављен: 22. јануар 1996
  6. The Bends
    Објављен: 26. јул 1996

Албум је сниман током 1994. године, а рад на материјалу започет је у лондонском студију RAK у фебруару те године, уз продуцента Џона Лекија.[4] Процес је био напоран и обележен притиском да се пронађу песме које ће бити довољно радиофоничне, али и довољно различите да означе нову фазу у развоју бенда.[2] У том периоду Radiohead је такође успоставио дуготрајни визуелни идентитет: омот The Bends настао је из зрнастог кадра снимка лутке за реанимацију коју су Том Јорк и Стенли Донвуд пронашли током снимања у болници John Radcliffe у Оксфорду, што је уједно означило почетак њихове сарадње на омотима издања бенда.[5]

Музички, The Bends се ослања на гитарски оријентисан алтернативни рок, али са ширим динамичким распоном од досадашњег материјала. Од енергичних рок песама до изражено меланхоличних балада. Савремене критике истицале су да је реч о звучно амбициозном албуму који избегава лаке хитове и гради атмосферу кроз слојевите аранжмане.[6] Текстови Тома Јорка често користе телесне и здравствене метафоре, уз теме анксиозности, отуђења и притиска савременог живота, што је касније препознато као једна од кључних одлика албума.[7] У ширем контексту деведесетих, албум се често описује као спој утицаја америчког алтернативног рока и британске рок традиције, са наглашеном емотивном интонацијом.[8]

Са албума је објављено више синглова, укључујући High and Dry, Fake Plastic Trees, Just и Street Spirit (Fade Out), од којих су неки постигли запажене пласмане на британским топ-листама.[9] The Bends је у Британији достигао 4. место и током година остварио дуг пласман на листама, што се често наводи као показатељ постепеног, али и трајног комерцијалног успеха.[10] Ретроспективно, албум се сматра кључним кораком у формирању зрелог музичког изражавања бенда и основом на којој ће група изградити наредна издања, пре свега OK Computer; у интервјуима и критикама често се истиче да је управо The Bends у великој мери учврстио критички углед бенда.[11][12]

Позадина

уреди

Након објављивања дебитантског албума Pablo Honey 1993. године и неочекивано доброг пробоја сингла Creep, Radiohead се нашао у убрзаном циклусу промоције и турнеја. Бубњар Филип Селвеј је касније описао да се бенд, током турнеје за Pablo Honey, у врло кратком року пребацио са мањих британских свирки на велике америчке турнеје, што је код чланова изазивало осећај да морају да сустижу сопствени успех и да је цела ситуација била истовремено узбудљива и застрашујућа. У таквим околностима, бенд је ушао у период преиспитивања сопственог идентитета и правца, свестан да га део публике и медија посматра пре свега из угла једног великог хита.[13]

Истовремено, успех сингла Creep је стварао притисак да се што пре испоручи следећи велики сингл, што је, доводило до тензије између очекивања издавача и амбиција бенда. Бенд је желео да докаже да није one-hit wonder, док је издавач очекивао низ нових хит-синглова. Иако су ти циљеви наизглед били слични, приступ и приоритети су се разилазили, што је обележило рану фазу рада на другом албуму.[4] У истом периоду, повратак у Оксфорд и рад у пробној просторији деловали су као повратак препознатљивом процесу заједничког писања и аранжирања материјала након веома непознате територије великих турнеја.[13]

Успех Creep јесте створио одређени простор у односу са дискографском кућом, али се креативна идеја групе више ослањала на потребу да реагује на претходни материјал. Бенд је годинама свирао песме из ере Pablo Honey и, како су се музичке идеје развијале, постојала је јасна жеља да се испроба нешто ново.[13] Pitchfork је касније приметио да је Radiohead у почетку заиста деловао као група која би могла да остане упамћена као бенд једног хита, али да је управо наредна фаза каријере показала помак ка амбициознијим уметничким циљевима, што је поставило основу за даљи развој који ће кулминирати каснијим издањима.[12] Тензије унутар групе и несигурност око правца били су толико јаки да су поједини чланови у неком тренутку сумњали да ли ће уопште успети да саставе албум, што је овај период претворило у једну од најтежих фаза ране каријере бенда.[4]

Упркос притиску да се испоручи следећи хит, Radiohead је током 1994. постепено дефинисао правце који ће обележити The Bends: јачи нагласак на динамици и аранжманима, више емотивних текстова и песама, као и теме које се директно баве анксиозношћу, отуђењем и односом према слави. Албум је често тумачен као реакција на цинизам и комерцијалну логику популарне индустрије, али и као покушај да се материјал учини искренијим и људскијим у односу на очекиване формуле рок хитова средине деведесетих.[14] Тај помак је касније препознат као важна прекретница: Pitchfork је у ретроспективи издања из тог периода нагласио да је Radiohead управо на другом албуму убедљиво изашао из сенке статуса „бенда једног хита“ и поставио темељ за амбициознији развој који ће се наставити на OK Computer.[12]

Снимање и продукција

уреди
 
RAK Studios у Лондону

За продукцију албума The Bends ангажован је продуцент Џон Леки. Radiohead је у фебруару 1994. ушао у лондонски студио RAK Studios како би започео рад на материјалу, при чему је Леки имао значајну улогу у стабилизацији процеса снимања и разбијању напетости које су пратиле снимање.[4] Дискографска кућа EMI је резервисала девет узастопних недеља у RAK Studios, почев од фебруара 1994, што илуструје интензитет притиска да се албум што пре доврши.[15] Снимање је обављано у више студија и у етапама. Поред RAK-а, део материјала је сниман у The Manor, као и у Abbey Road Studios у Лондону.[2][16]

У оквиру снимања у RAK Studios, као асистент/тонски сарадник у студију се појављује и Најџел Годрич, који ће касније постати кључни сарадник Radiohead-а на наредним албумима и ова чињеница се често истиче као почетак дугорочне креативне и продукцијске везе између Годрича и бенда.[2]

Почетна фаза рада протицала је споро и под израженим притиском да се најпре пронађе и сними водећи сингл, што је, успоравало напредак јер бенд и продуцент нису могли лако да се сложе око тога која песма треба да буде прва ударна тачка новог албума.[15] У ретроспективним интервјуима овај период се често описује као креативно и емотивно исцрпљујућ, при чему су напетости појачавале сумње да ли ће материјал уопште прорадити као целина.[4]

Као један од преломних тренутака у процесу снимања често се наводи коначна верзија песме Fake Plastic Trees. Након што је Том Јорк отишао да гледа наступ Џефа Баклија, вратио се у студио и одсвирао изузетно снажну интерпретацију на којој је касније изграђена финална верзија нумере.[13] Тај моменат се у више каснијих текстова помиње као моменат у ком је бенд, после дугог застоја, добио јаснији осећај правца и самопоуздања у материјал.[2][15]

Други важан помак догодио се након што је група током пролећа 1994. извела део нових песама уживо на концертима, па се потом вратила у студио. Селвеј је навео да су се управо тамо нумере попут Bones и Bullet Proof.. I Wish I Was слегле и добиле потребну слободу, што је допринело осећају да се бенд поново уиграва као целина.[13] Такође један од кључних снимака из тог периода је извођење My Iron Lung у Лондону 27. маја 1994, снимљено и снимано под надзором Џона Лекија и на крају послужило као основа за студијску верзију која је објављена уз накнадно дорађене вокале, што се често наводи као пример како је уживо енергија бенда помогла да се реше студијски проблеми.[15]

Након што је снимање завршено у новембру 1994. године, завршна фаза рада на албуму обухватила је период миксовања у којем су учествовали и продуцент Џон Леки и амерички двојац Шон Слејд и Пол Кју Колдери. Леки је започео микс у Abbey Road Studios, али је Parlophone због приближавања рокова и бојазни око комерцијалних изгледа албума ангажовао Слејда и Колдерија.[17] На коначној верзији албума заступљена су три Лекијева микса и девет миксева које су урадили Слејд и Колдери, што се у ретроспективи често тумачи као компромис између бенда, продуцента и захтева дискографске куће да се смањи ризик неуспеха.[15]

Микс је реализован у студијима Fort Apache и Abbey Road, док су мастеринг и дигитална монтажа урађену у Abbey Road Studios, при чему се као мастеринг инжењер наводи Крис Блер.[18] Abbey Road Studios у сопственом прегледу историјата студија наводи The Bends међу значајним албумима повезаним са радом у њиховим музичким студијима.[19]

Музика и текстови

уреди

The Bends се у дискографским прегледима најчешће описује као издање из поља алтернативног инди рока, уз честе везе са појавама у британској рок музици средине 90-их. AllMusic га жанровски сврстава у поп-рок оквир, уз стилске одреднице као што су алтернативни поп-рок и бритпоп.[20] У односу на Pablo Honey, у више критичких осврта наглашава се шири распон динамике и израженији контраст између гитарски предвођених песама и баладичних деоница.[6]

Албум комбинује приступе бендова и аутора као што су Нирвана и Џеф Бакли, наглашавајући осећај отуђења као важну карактеристику његовог укупног утиска.[8] Pitchfork је у осврту на реиздања из 2009. албум посматрао у контексту пост Нирвана алтернативног рока, наглашавајући да је Radiohead у том периоду настојао да изгради израз који превазилази иницијалну препознатљивост стечену хитом Creep и да у звучну слику уводи већи акценат на текстуру и напетост.[12]

Са продукцијске стране, савремени критичари су указивали на гитарски оријентисан звук, са јасним смењивањем акустичних и електричних текстура. Rolling Stone је 1995. године албум описао као амбициозан, истичући комбинацију акустичног ритма, ефеката и изражених гитарских кулминација.[6] Pitchfork је касније сумирао да се The Bends у великој мери гради на поларитетима топлина и напетост — рифови и текстура, као једном од основних принципа уређења звучне целине на аблуму.[12]

Иако се албум често доводи у везу са Britpop периодом, поједини извори наглашавају да се његов тематски и звучни регистар не уклапа у типичне жанровске и културне оквире тог таласа; Осећај отуђења на албуму превазилазио локалне теме средине 1990-их.[8][12]

Текстове на албуму углавном је писао Том Јорк. Поред индивидуалних и интимних мотива, поједини критичари су у текстовима препознавали и шири социокултурни слој. У ретроспективној рецензији, Rolling Stone је описао албум као збир баладичних и рок нумера које, између осталог, обухватају теме чежње и љубоморе, али и елементе критике потрошачке културе.[7] У тексту NME из 2019. године албум се тумачи као дело које пружа отпор економској и друштвеној политици капитализма, при чему се наглашава да се та перспектива не појављује као програмска политичка порука, већ као расположење и низ слика које прожимају више песама.[14]

Сличан акценат на ширем друштвеном регистру текста налази се и у есеју Pitchfork-а из 2016. године, који The Bends посматра као рано формирање Јорковог препознатљивог гласа и као помак ка социо-политичкој софистицираности која није била присутна у ранијем раду бенда.[21] У том читању, текстови на албуму повезују лични немир са ширим осећањем нелагоде и сумње у вредности савременог друштва, што је код критичара често означавано као један од разлога трајног утицаја албума.[8][14]

Назив The Bends преузет је из колоквијалног енглеског израза the bends, који означава декомпресиону болест, стање које може да настане услед недовољне декомпресије након излагања повишеном притиску, најчешће у контексту роњења.[22]

У појединим критичким освртима и ретроспективним тумачењима, избор овог назива доводи се у везу са наглим успоном бенда након успеха сингла Creep, односно са метафором пребрзог израњања у славу и последичним притиском који је пратио рану фазу каријере Radiohead.[7]

Омот и визуелни идентитет

уреди
 
Стенли Донвуд израдио је омот за албум

Омот албума The Bends приказује изобличен крупан план главе лутке за обуку реанимације. Према сведочењу Стенлија Донвуда, он и Том Јорк су у припреми омота улазили у просторије болнице John Radcliffe у Оксфорду тражећи iron lung (у вези са песмом My Iron Lung), али су као визуелно убедљивији мотив одабрали лутку за реанимацију, чији је израз лица Донвуд описивао као комбинацију екстазе и агоније.[23][24]

Поступак израде омота заснивао се на аналогно-дигиталној обради. Јорк и Донвуд су снимали мотив VHS камером, затим су репродуковали снимак на телевизору и фотографисали екран а развијене фотографије су потом скениране и накнадно дигитално обрађиване и деформисане, што је довело до препознатљивог пикселизованог и изобличеног изгледа.[24][23] У описима њихове сарадње истиче се да је управо овај приступ — комбинација пронађених мотива, снимања и накнадне манипулације слике рано поставио естетски оквир визуелног идентитета повезаног са музиком Radiohead у наредним годинама.[25]

Том Јорк и Стенли Донвуд су се упознали током студија на Ексетер унизерзитету, а до сарадње на омоту The Bends дошло је када је Јорк 1994. контактирао Донвуда и предложио да ради на омоту другог албума групе. Овај омот се у више извора наводи као почетак дуготрајне креативне сарадње у којој су Донвуд и Јорк развијали визуелни материјал паралелно са музиком — не само за албуме, већ и за синглове и пратеће графичке додатке.[23][25]

Објављивање и промоција

уреди

Прво издање албума The Bends објављен је 13. марта 1995. године и дистрибуирано у више формата, укључујући CD и LP.[26] Као датум објављивања у Сједињеним Америчким Државама у музичким базама и критичким прегледима често се наводи 4. април 1995. године.[20]

Синглови

уреди

Промотивни циклус за The Bends започет је EP-јем My Iron Lung, који је у Уједињеном Краљевству ушао на UK Singles Chart и достигао 24. место.[27] Након тога су уследили синглови из албума: двоструки A-side High and Dry / Planet Telex (врх 17. место), Fake Plastic Trees (врх 20. место), Just (врх 19. место) и Street Spirit (Fade Out) (врх 5. место) на UK Singles Chart, што је у време објављивања представљало највиши пласман групе на тој листи.[28][29][30][31]

Синглови са албума били су праћени музичким спотовима који су имали значајну улогу у промоцији током периода доминације музичке телевизије. Спот за Just режирао је Џејми Трејвс. Rolling Stone је објавио интервју у ком Трејвс реконструише настанак видеа и околности снимања.[32] Спот за Street Spirit (Fade Out) режирао је Џонатан Глејзер, што се наводи и у филмографским прегледима његовог рада.[33]

Турнеја

уреди

Radiohead је још током 1994. године у сет-листама уживо постепено уводио нови материјал који ће касније бити уврштен на The Bends. Концерт у лондонском клубу Astoria 27. маја 1994, који је касније постао познат као Live at the Astoria, у ретроспективи се истиче као један од првих званично документованих наступа на којима су извођене ране верзије више песама са другог албума попут Fake Plastic Trees, My Iron Lung и Street Spirit (Fade Out).[34]

Након објављивања албума, бенд је интензивно наступао ради његове промоције, укључујући и велике наступе у оквиру турнеја других извођача. Louder наводи да је Radiohead био међу предгрупама на британско-ирском делу R.E.M.-ове турнеје Monster Tour у јулу 1995. године, уз конкретне примере наступа као што су Slane Castle 22. јула 1995. и Milton Keynes Bowl 29. јула 1995.[35] У оквиру истог периода, Pitchfork је забележио да је Radiohead 1995. наступао као предгрупа R.E.M.-у на Monster турнеји, при чему је Мајкл Стајп саветовао Тома Јорка како да се носи са наглом славом.[36]

Турнејски период пратиле су и поједине оперативне потешкоће. Colorado Public Radio је известио да је током америчког дела турнеје дошло до крађе опреме у Денверу 4. октобra 1995, а да је гитара Џонија Гринвуда касније пронађена и враћена након приближно две деценије.[37]

Турнеје у наставку често се помињу као контекст у којем је бенд постепено истраживао нови материјал. Pitchfork је 2017. навео да је, уочи OK Computer ере, Рејдиохед током турнеје са Аланис Морисет уочио снажну реакцију публике на песму Lift, што је унутар бенда појачало свест о њеном потенцијалу као масовно прихватљивог сингла.[38] Слично, Exclaim! у осврту поводом годишњице OK Computer указује да је позив да буду предгрупа Аланис Морисет уследио након њеног позитивног реаговања на The Bends, те да је бенд током тих наступа изводио и ране верзије песама које ће се касније наћи на наредном албуму.[39]

Реакција јавности

уреди

По објављивању, The Bends је у британској музичкој штампи углавном дочекан похвалама, а касније је оцењиван као један од кључних албума 1990-их.[40] У осврту The Guardian поводом двадесетогодишњице албума Kid A истакнуто је да је The Bends био заносно примљен и да је подстакао низ суперлатива међу критичарима.[41]

У Сједињеним Државама део критике је, међутим, реаговао уздржаније. PopMatters наводи да су поједини амерички критичари у то време замерали албуму мањак конкретне емоције и недостатак очигледних радио-хитова, позивајући се на критике у часопису SPIN и магазину Rolling Stone из 1995. године.[42] Музички критичар Роберт Крајстгау дао је албуму ниску C у свом водичу, уз напомену да је издање наишло на наклоност дела британске критике, али да га он доживљава мање уверљивим у целини.[43]

Током наредних година репутација албума је значајно расла у оквиру популарне музике. У тексту The Guardian о резултатима анкете Virgin All Time Top 1,000 Albums (2000), The Bends је наведен као другопласирани албум, иза Revolver групе The Beatles, што је представљено као показатељ трајне популарности и критичког статуса издања.[44]

Pitchfork је у листи 50 најбољих бритпоп албума укључио The Bends уз образложење да, иако група није сматрана бритпоп саставом, албум делује као својеврсни контрапункт еуфорији тог периода и да је унапред наговестио део поетике каснијег пост-бритпоп звука.[45] У каснијим ретроспективама, The Independent је албум позиционирао као најбоље издање 1995. године, наглашавајући његов спој меланхолије и мелодичности, као и амбицију која је истовремено задржала интимни тон.[40]

Списак нумера

уреди

Аутор(и) свих текстова и песама: Radiohead. 

The Bends списак песама
№ Назив Трајање
1. Planet Telex   4:19
2. The Bends   4:06
3. High and Dry   4:17
4. Fake Plastic Trees   4:50
5. Bones   3:09
6. (Nice Dream)   3:53
7. Just   3:54
8. My Iron Lung   4:36
9. Bullet Proof.. I Wish I Was   3:28
10. Black Star   4:07
11. Sulk   3:42
12. Street Spirit (Fade Out)   4:12
Укупно трајање:
48:33

Особље

уреди

Продукција и техничко особље

уреди
  • Џон Леки — продукција
  • Најџел Годрич — тонски инжењер
  • Шон Слејд — микс
  • Пол Кју Колдери — микс
  • Крис Блер — мастеринг
  • Крис Шелдон — тонски инжењер
  • Гај Мејси — тонски инжењер

Дизајн и омот

уреди
  • Стенли Донвуд — дизајн, концепт омота
  • Том Јорк — концепт/фотографски материјал, сарадња на дизајну

Листе

уреди

Недељне листе

уреди
Недељни пласмани
Листа (1995–96) Највиша позиција
Canadian Albums (The Record) 14[46]
European Albums (European Top 100 Albums) 17[47]
US Billboard 200 88[48]

Годишње листе

уреди
Годишњи пласмани
Година Листа Позиција
1995 New Zealand Albums (RMNZ) 34[49]
1995 UK Albums (OCC) 56[50]
1996 Dutch Albums (Album Top 100) 97[51]
1996 European Albums (European Top 100 Albums) 97[52]
1996 New Zealand Albums (RMNZ) 33[53]
1996 UK Albums (OCC) 43[54]

Сертификације

уреди
Сертификације
Регион Сертификат Сертификованих/продатих јединица
Аргентина (CAPIF)   Златни 30.000[55]
Белгија (BRMA)   Златни 25.000[56]
Канада (Music Canada)   3× Платинум 300.000[57]
Италија (FIMI)   Златни 25.000[58]
Холандија (NVPI)   Златни 50.000[59]
Нови Зеланд (RMNZ)   Платинум 15.000[60]
Уједињено Краљевство (BPI)   4× Платинум 1.248.350[61][62]
Сједињене Америчке Државе (RIAA)   Платинум 1.540.000[63][64]
Европа (IFPI)   Платинум 1.000.000[65]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „The Bends”. XL Recordings (shop) (на језику: енглески). XL Recordings. Приступљено 2025-12-28. 
  2. ^ а б в г д „“Thom sat down and played it in three takes, then just burst into tears afterwards”: How Jeff Buckley saved Radiohead’s Fake Plastic Trees”. MusicRadar (на језику: енглески). Future plc. Приступљено 2025-12-28. 
  3. ^ „Scuba Diving: Decompression Illness and Other Dive-Related Injuries”. CDC Yellow Book (на језику: енглески). Centers for Disease Control and Prevention. 2025-04-23. Приступљено 2025-12-28. 
  4. ^ а б в г д „How Radiohead made The Bends, their first masterpiece”. Louder (на језику: енглески). Future plc. Приступљено 2025-12-28. 
  5. ^ „‘We’ve got a lot less competitive’: Stanley Donwood on creating Radiohead’s iconic artwork”. The Guardian (на језику: енглески). Guardian News & Media. 2025-08-07. Приступљено 2025-12-28. 
  6. ^ а б в „The Bends (album review)”. Rolling Stone (на језику: енглески). 1995-03-08. Приступљено 2025-12-28. 
  7. ^ а б в „The Bends (album review)”. Rolling Stone (на језику: енглески). 2003-03-11. Приступљено 2025-12-28. 
  8. ^ а б в г „The Bends”. Encyclopaedia Britannica (на језику: енглески). Encyclopaedia Britannica, Inc.. Приступљено 2025-12-28. 
  9. ^ „RADIOHEAD songs and albums”. Official Charts (на језику: енглески). Official Charts Company. Приступљено 2025-12-28. 
  10. ^ „THE BENDS – RADIOHEAD”. Official Charts (на језику: енглески). Official Charts Company. Приступљено 2025-12-28. 
  11. ^ „Radiohead interview: The Golden Age of Radiohead”. Guitar World (на језику: енглески). 2008-09-15. Приступљено 2025-12-28. 
  12. ^ а б в г д ђ „Radiohead: Pablo Honey / The Bends / OK Computer (Collector’s Editions)”. Pitchfork (на језику: енглески). 2009-04-16. Приступљено 2025-12-28. 
  13. ^ а б в г д DeVille, Chris (2015-03-09). „Q&A: Radiohead’s Philip Selway Remembers The Bends”. Stereogum (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-28. 
  14. ^ а б в Monroe, Jazz (2019-03-13). „Radiohead’s ‘The Bends’: The story of an anti-capitalist, anti-cynicism classic”. NME (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-28. 
  15. ^ а б в г д „Radiohead's 'The Bends,' 20 Years Later”. Guitar World (на језику: енглески). 2015-05-15. Приступљено 2025-12-28. 
  16. ^ „Radiohead – The Bends (release notes/credits)”. Discogs (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-28. 
  17. ^ „Although Leckie produced The Bends, Parlophone drafted in American duo Sean Slade and Paul Q Kolderie…”. MusicRadar (на језику: енглески). Future plc. 2024-03-08. Приступљено 2025-12-28. 
  18. ^ „Radiohead – The Bends (credits/notes)”. Discogs (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-28. 
  19. ^ „Our Story”. Abbey Road Studios (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-28. 
  20. ^ а б „The Bends — Radiohead”. AllMusic (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-28. 
  21. ^ „How Radiohead Became, For a Time, the World's Biggest Political Band”. Pitchfork (на језику: енглески). 2016-05-11. Приступљено 2025-12-28. 
  22. ^ „Decompression Illness: What Is It and What Is the Treatment?”. Divers Alert Network (DAN) (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-28. 
  23. ^ а б в „Thirty years of creative collaboration: Donwood, Yorke & Radiohead (Iron lungs and resuscitation dummies: The Bends (1995))”. Ashmolean Museum (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-28. 
  24. ^ а б „Inside the work: A interview with Radiohead art collaborator Stanley Donwood”. Thames & Hudson (на језику: енглески). 2019-11-02. Приступљено 2025-12-28. 
  25. ^ а б „Radiohead artist Stanley Donwood on working with Thom Yorke”. Big Issue (на језику: енглески). 2025-08-15. Приступљено 2025-12-28. 
  26. ^ „The Bends”. Bandcamp (на језику: енглески). Radiohead (страница издања). Приступљено 2025-12-28. 
  27. ^ „MY IRON LUNG EP – RADIOHEAD”. Official Charts Company (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-28. 
  28. ^ „HIGH & DRY/PLANET TELEX – RADIOHEAD”. Official Charts Company (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-28. 
  29. ^ „FAKE PLASTIC TREES – RADIOHEAD”. Official Charts Company (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-28. 
  30. ^ „JUST – RADIOHEAD”. Official Charts Company (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-28. 
  31. ^ „STREET SPIRIT (FADE OUT) – RADIOHEAD”. Official Charts Company (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-28. 
  32. ^ „'The Bends' at 25: Director of Radiohead's 'Just' Video Looks Back”. Rolling Stone (на језику: енглески). 2020-03-13. Приступљено 2025-12-28. 
  33. ^ „Glazer, Jonathan (1965-) — Credits”. Screenonline (BFI) (на језику: енглески). Приступљено 2025-12-28. 
  34. ^ „Radiohead Streaming 1994 Show Live at the Astoria on YouTube: Watch”. Consequence (на језику: енглески). 2020-05-28. Приступљено 2025-12-28. 
  35. ^ „"We were sunbathing together outside of the dressing rooms": Thirty years ago, R.E.M. befriended a young British band and helped steer them on the path to greatness”. Louder (на језику: енглески). 2025-07-27. Приступљено 2025-12-28. 
  36. ^ „Listen to R.E.M. and Thom Yorke’s Version of “E-Bow the Letter””. Pitchfork (на језику: енглески). 2018-09-27. Приступљено 2025-12-28. 
  37. ^ „Radiohead’s Jonny Greenwood reunited with Telecaster stolen in 1995 Denver heist”. Colorado Public Radio (на језику: енглески). 2015-02-24. Приступљено 2025-12-28. 
  38. ^ „Radiohead’s Ed O’Brien Says They “Subconsciously Killed” “Lift” Because It Would’ve Made Them Too Popular”. Pitchfork (на језику: енглески). 2017-05-03. Приступљено 2025-12-28. 
  39. ^ „Radiohead Reveal How Alanis Morissette Helped Them Make 'OK Computer'”. Exclaim! (на језику: енглески). 2017-05-31. Приступљено 2025-12-28. 
  40. ^ а б „The 20 best albums of 1995 ranked, from Oasis to Alanis Morissette”. The Independent. 2020-03-13. Приступљено 2025-12-28. 
  41. ^ Brooks, Daphne A. (2020-10-02). „Why Radiohead are the Blackest white band of our times”. The Guardian. Приступљено 2025-12-28. 
  42. ^ „The Leap: The Universe of Difference Between 'Pablo Honey' and 'The Bends'”. PopMatters. 2015-04-08. Приступљено 2025-12-28. 
  43. ^ „Album: Radiohead: The Bends”. Robert Christgau. Приступљено 2025-12-28. 
  44. ^ Kelso, Paul (2000-09-04). „Radiohead challenge Fab Four as Bends leaves Sgt Pepper in the cold”. The Guardian. Приступљено 2025-12-28. 
  45. ^ „The 50 Best Britpop Albums”. Pitchfork. 2017-03-29. Приступљено 2025-12-28. 
  46. ^ „Hits of the World”. Billboard. 30. 3. 1996. стр. 54. Архивирано из оригинала 26. 12. 2018. г. Приступљено 2025-12-28. 
  47. ^ „Eurochart Top 100 Albums – February 17, 1996” (PDF). Music & Media. св. 13 бр. 7. 17. 2. 1996. стр. 18. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 9. 2021. г. Приступљено 2025-12-28. 
  48. ^ „Radiohead — Chart History: The Billboard 200”. Billboard. Архивирано из оригинала 17. 11. 2021. г. Приступљено 2025-12-28. 
  49. ^ „Top Selling Albums of 1995”. The Official NZ Music Charts. Архивирано из оригинала 8. 1. 2021. г. Приступљено 2025-12-28. 
  50. ^ „End of Year Album Chart Top 100 – 1995”. Official Charts. Архивирано из оригинала 14. 8. 2020. г. Приступљено 2025-12-28. 
  51. ^ „Jaaroverzichten – Album 1996”. dutchcharts.nl. Архивирано из оригинала 2. 8. 2021. г. Приступљено 2025-12-28. 
  52. ^ „Year End Sales Charts – European Top 100 Albums 1996” (PDF). Music & Media. 21. 12. 1996. стр. 12. Архивирано из оригинала (PDF) 5. 6. 2020. г. Приступљено 2025-12-28. 
  53. ^ „Top Selling Albums of 1996”. The Official NZ Music Charts. Архивирано из оригинала 11. 5. 2015. г. Приступљено 2025-12-28. 
  54. ^ „End of Year Album Chart Top 100 – 1996”. Official Charts. Архивирано из оригинала 9. 8. 2020. г. Приступљено 2025-12-28. 
  55. ^ „Discos de oro y platino” (на језику: шпански). Cámara Argentina de Productores de Fonogramas y Videogramas (CAPIF). Архивирано из оригинала 21. 07. 2012. г. Приступљено 2025-12-28. 
  56. ^ „Ultratop − Goud en Platina – albums 1996” (на језику: холандски). Ultratop (Hung Medien). Приступљено 2025-12-28. 
  57. ^ „Canadian album certifications – Radiohead – The Bends”. Music Canada. Приступљено 2025-12-28. 
  58. ^ „Italian album certifications – Radiohead – The Bends” (на језику: италијански). Federazione Industria Musicale Italiana (FIMI). Приступљено 2025-12-28. [мртва веза]
  59. ^ „Dutch album certifications – Radiohead – The Bends” (на језику: холандски). NVPI (Goud/Platina). Приступљено 2025-12-28. 
  60. ^ „New Zealand album certifications – Radiohead – The Bends”. Recorded Music NZ. Приступљено 2025-12-28. 
  61. ^ Jones, Alan (2016-05-13). „Official Charts Analysis: Drake holds off competition from Calvin Harris and Justin Timberlake”. Music Week. Приступљено 2025-12-28. 
  62. ^ „British album certifications – Radiohead – The Bends”. British Phonographic Industry (BPI). Приступљено 2025-12-28. 
  63. ^ „Radiohead's Digital Album Sales, Visualized”. Forbes. Приступљено 2025-12-28. 
  64. ^ „American album certifications – Radiohead – The Bends”. Recording Industry Association of America (RIAA). Приступљено 2025-12-28. 
  65. ^ „IFPI Platinum Europe Awards – 2001”. International Federation of the Phonographic Industry (IFPI). Архивирано из оригинала 19. 04. 2003. г. Приступљено 2025-12-28. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
  • The Bends (мастер) на веб-сајту Discogs (језик: енглески)  
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=The_Bends&oldid=30854600”