Abstract

Slavoj Zizek i Julia Kristeva su sledili neobicno slicne puteve u svom intelektualnom i politickom razvoju od marksizma, preko psihoanalize, do hriscanstva. Ovaj clanak prati nacin na koji su se oni distancirali od marksizma i preuzeli psihoanalizu u frojdovskoj ili lakanovskoj verziji. Za Kristevu psihoanaliza pruza terapeutsko resenje za individualne i, povremeno drustvene probleme, dok za Zizeka ona predstavlja najbolji opis tih problema ali ne nuzno i odgovor na njih. Pa ipak, posredstvom psihoanalize, oni su otisli korak dalje, postavsi zaokupljeni hriscanstvom, osobito Pavlovim pismima u Novom zavetu i ucenjem o ljubavi. Za Kristevu Pavle pruza drukciju i raniju verziju psihoanalitickih resenja, a Zizeku on pomaze da nadje socijalne i politicke odgovore koje trazi. Dovodeci u vezu ove intelektualne pomake s njihovim vlastitim napustanjem Istocne Evrope, Jugoslavije u jednom slucaju, i Bugarske u drugom, zastupam stanoviste da njihova potraga za iskupljenjem, u licnom i socijalnom smislu, odaje recidive socijalizma. U stvari, njihovo kretanje ka psihoanalizi i hriscanstvu moglo bi se tumaciti kao kompenzacija za izgubljeni socijalizam, utoliko sto Zizek pomalo zadocnelo obnavlja Marksa posredstvom hriscanstva, a Kristeva nikad ne moze da izbaci Marksa iz svog misljenja.